Породице са више од једног или двоје деце у Србији данас су реткост, тек спорадично се на улицама срећу млади брачни парови који имају троје или више деце, мада је у не тако далекој прошлости ситуација била потпуно другачија. Не само да је у једној кући живело и по неколико генерација, већ је и браће и сестара различитог узраста било значајно више.
Неумољива статистика каже да, према резултатима Пописа из 2022. године, највећи број породица, и то више од половине, чине родитељи са једним дететом, око трећине њих има двоје деце, троје тек 7,8 одсто породице, док је удео породица са четворо и више деце мањи од два одсто.
Одговоре на питање зашто је таква демографска слика и шта је потребно да се учини како би се она променила, поставили смо прихологу и социологу.
Психолог Александра Марјановић каже да део разлога због којих се у нашој земљи родитељи не одлучују да имају више деце, лежи у томе што су породице у Србији дуги низ година биле у политичкој и економској неизвесности. Она, међутим, указује и да је ситуација данас нешто повољнија.
Родитељи данас желе својој деци да пруже што лагоднији и богатији живот, животни стандард се поправио у односу на неки претходни период и родитељи сада желе својим потомцима да остваре све потребе, па у вези са тим понекад и претерију, сматра Марјановић.
„Плаћају им бројне ванаставне активности, бављење различитим спортовима, музичке и школе страних језика“, рекла је Марјановић за Портал СП Медија центар.
Према њеним речима, мали број породица је вишечлан са петоро, шесторо деце и то су и данас, углавном, породице са ниским социјално-економским статусом и најчешће зависне од помоћи државе.
На питање шта је потребно да се обезбеди како би се родитељи чешће одлучивали да имају више од двоје деце, саговорница нашег портала каже да је то превасходно бољи социо-економски статус, али и извесност и стабилност у планирању веће породице.
„Данас имамо велики број распада породице након само неколико година заједничког живота и рађања једног или двоје деце. Много је мање толеранције него раније, млади не желе да трпе, ако им друга страна не одговара разилазе се и када дете има неколико месеци, а као разлог наводе да нема више емоција које их повезују“, закључила је Марјановић.
Према речима социолога Бориса Радука, идентификовање потребне социјалне помоћи један је од главних проблема, јер је неопходно најпре да се установити праг за социјалне субвенције. То јесте административна мера, али она често оставља „са оне стране“ многе којима је помоћ потребна.
Према његовим речима, из тог разлога је неопходно да се на локалном нивоу пронађе начин да се пружи помоћ нарочито домаћинствима која имају децу предшколског и школског узраста.
Радука је подсетио да има много породиоца, посебно на селу, која поседују одређене ресурсе за пољопривредну производњу што их елиминише за кандидате за подршку центара за социјални рад, али које живе у тешким условима.
„Управо у овим случајевима је непроцењива помоћ локалне заједнице“, додао је он.
Радука такође сматра да је социјална угроженост одређеног броја домаћинстава последица „невешто спроведене транзиције, нарочито другог таласа, који је обележио ране двехиљадите године када је огроман број људи остао без посла, а нису постојали ваљани државни механизми подршке онима који су се враћали на село у намери да се посвете пољоопривредној производњи“.
Социолог је истакао да је ситуацији сада знатно другачија и да многи напуштају градове не зато што су остали без посла, већ зато што су уверени да ће мирно окружење погодовати развоју њихове деце, а да ће они, родитељи, бавећи се неким видом пољопривредне производње, имати више времена да се посвете породици,
Проблем демографке ситуације пропознали су и челници Општине Смедеревска Паланка и зато се већ годинама уназад, на иницијативу председника Општине Николе Вучена, спроводе мере помоћи социјално угроженим домаћинствима, нарочито породицама са више деце.
