БЕКА – ПАС ЗА КОГА СЕ СПРЕМАЛО „АЛДЕНТЕ“

0
253

Забацио је уши на леђа, изравнао реп са кичмом и кренуо у кас. Пут је добро познавао и стрма улица која је водила до адресе на коју се упутио само му је додавала на убрзању. Направио је дистанцу од неколико корака, не већу, али свакако не ни краћу и трудио се да је одржава. С времена на време бацио би поглед преко десног рамена да се увери да га пратим, да не заостајем превише, јер се полако смркава, а он не воли да je сам по мраку.

То прво вече, када није уобичајено скренуо ка ливадици између зграда где је волео да “прочита вечерње новости” и понеком другару учини част и дозволи му да се оњуше, његова намера ми је коначно постала очигледна. Дилеме више није било– кренуо је према згради у којој смо некада становали и где и даље живе његови најватренији обожаваоци. И то на вечеру!! Полако смо се приближавали адреси и моја радозналост да ли сам у праву све више се мешала са стрепњом да сам га можда ипак мало преценила и да он само насумично каса улицама насеља у које је дошао као штене од неколико месеци.

А онда се ирационално, као да сам на испиту или као да предстоји тренутак истине од којег зависи нечија будућност, појавила трема – шта ако умишљам и он није баш толико паметан пас, па сваки власник о свом љубимцу управо то мисли – да је, у најмању руку, најпаметнији. Застао је на тренутак, погледао ме у очи као да је управо успоставио телепатску везу са мном и помало разочаран мојом сумњом  прешао улицу, право на улазна врата зграде у којој живе Рада и Бора.

Њиховој срећи није било краја када сам им позвонила на интерфон и рекла да имају госта, да се извињавам што је касно, али да не могу да га одвучем од њихових врата. Укопао се као да је шарпланинац лично, а не мешанац у другој деценији живота, тежак 13 кг. Ма није касно, наравно, само нака дође. И он је кренуо уз степенице, сада га нису болеле ноге, зглобови су му били савитљиви као да је у најбољим годинама, тај пети спрат без лифта – па и није тако високо. Бора га је чекао на степеништу између четвртог и петог спрата, а Рада је већ спремила чинију са водом, да се Бекица освежи кад уђе у стан. И онда уобичајено, прво брисање шапа, специјалан ритуал по дневној соби након тоалете и правац кухиња. Динстани пилећи батачић је уредно исецкан на ситне комаде, “да Бекица не мора много да жваће”, интегрални пиринач скуван “алденте”, јер је потпуно безвезе да куче једе слепљена зрна! Ужурбаност је полако јењавала, чинија је ускоро била празна, а на мене нико није обраћао пажњу, јер “дошао је Бекица”… Познат по томе што једе искључиово онолико колико му је потребно и преједање није његов стил ни манир, чекала сам даљи развој догађаја. И он је уследио врло брзо.

После петнаестак минута проведених у шетњи од Боре до Раде, јер је ваљда проценио да је толико “пристојно“ да се са домаћинима дружи после вечере, сео је поред моје фотеље и тихо почео да пишти, као они лончићи за кување чаје из америчких филмова, тихо, али директно у мозак, неиздрживо. То је био крај посете. Он је дошао на вечеру, одседео још 15 минута и сада је хтео кући. Упртачу се радовао као да га није видео одавно, весело је махнуо репом и кренуо низ степенице са петог спрата. Рада и Бора су га испратили, срећни што су за Бекицу имали спремну вечеру.

„Дођи опет, знаш да нама ниједно време није касно, не лежемо пре поноћи“, говорили су у глас, а он је задовољно, са осмехом на свом изражајном лицу силазио ка приземљу.

И тако је било дуго после тога. Ствари не би биле другачије ни данас, када пуни 16 година, да није короне.

Прим. аутора: Бека је годину ипо дана после те вечере отишао.

Аутор: Д. Видаковић

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here