Разговори са родитељима ученика који су учествовали у неком насилном инциденту битна су карика у процедури васпитног рада са ученицима, наводи се у објави на Инстаграм налогу платформе “Чувам те”.
“Даљи ток сарадње и рада са родитељима зависиће од природе проблема и специфичности ученика и требало би да се спроводи у оквиру појачаног васпитног рада, друштвено корисног рада и плана заштите”, наводи се у објави те националне платформе за превенцију насиља.
У неколико слика у објави, издате су кратке смернице како разговарати са родитељима ученика који су укључени у насилно понашање – од обавештења о инциденту, до тога како треба завршити први састанак.
У смерницама се истиче да све родитеље таквих ученика треба обавестити одмах по добијању информације о инциденту и да је најгора опција да родитељи то сазнају од других родитеља, других ученика или преко неке друштвене мреже.
Указује се да у првом контакту, обично телефонском, треба родитељу смирено и одмерено рећи само основне информације – шта се и где десило, и дати му основна упутства за даље, односно када и где да дође и коме да се обрати.
“Не треба наводити имена друге деце која су у томе учествовала, нити користити јаке речи и изразе као што су ‘одаламио, пребио, уништио, страшно, ужасно’, и не треба квалификовати децу са ‘безобразан, неваспитан, насилан, преплашен’, него се усмерити на опис понашања – ударио шамар, исцепао ранац, гурнуо….”, наводи се у смерницама.
Први састанак у школи са родитељем после инцидента треба добро организовати, добро би било да буду присутна бар два представника школе која ће се јасно представити, а не би било добро да буде присутан цео тим наспрам једног или оба родитеља, јер може да делује као застрашивање.
“Атмосфера на састанку треба да буде професионална, али позитивна. Родитеља детета које је испољило насилно понашање не треба оптуживати или осуђивати”, наводи се.
Додају да родитељу детета треба дати само информације које су проверене, не треба износити претпоставке и сумње, нити давати обећања.
У односу на ученике треба се фокусирати на конкретно понашање које су испољавали, а не на карактеристике личности – “безобразан, неодговоран, непослушан, дрзак…”.
“Треба избегавати сучељавање родитеља различитих ученика”, наглашава се у тексту.
Како се указује, наставник треба да покаже емпатију и разумевање за емоције родитеља, али и да остане смирен, да буде у нивоу професионалног односа и да усмери разговор у рационалном правцу.
“Јако је битно да инсистира на процедури дефинисаној законима и правилницима и објасни родитељу да у овој фази прикупља податке, да ће у ту сврху разговарати са свим учесницима и дешавању и њиховим родитељима и да ће, када буде утврдио чињенично стање, предузети све кораке и мере које произилазе из наведене законске регулативе”, наводи се у смерницама.
Родитељу, како се објашњава, треба предочити јасан циљ целе процедуре која је васпитно проактивно деловање на дете, у смислу развијања прихватања одговорности за сопствено понашање и трајније промене неадекватних облика понашања.
“У том смислу родитеља треба позвати на одговарајућу сарадњу и активно учешће у пружању помоћи и подршке сопственом детету”, наводи се у смерницама.
Састанак, додаје се, треба завршити јасним договором у вези са следећим активностима родитеља, на пример прецизирати када поново да дођу у школу на даљи разговор.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here