Пси су чланови породице и ту нема ни полемике ни дилеме! И као што нам је стало да сви наши чланови породице живе што дуже, то исто важи и за псе и ако постоји нешто што може ујединити људе широм света онда је то жеља да наши пси живе дуже и здравије, а заједно с њима, можда и ми сами, пишу данас портали.
Размишљајући у том правцу, преносе домаћи портали писање страних, научници су покренули талас савремених истраживања паса, од пројекта Dog Aging Project са 50.000 љубимаца, до биотехнолошких фирми које се утркују у развоју лекова против старења за псе, а то значи да бисмо могли за мање од деценије да дођемо до откривања шифре дуговечности код животиња. Ова открића могла би отворити пут ка новим начинима да и људи живе дуже и здравије животе, а једно истраживање паса у Јапану већ је показало да се њихов животни век повећао за више од 50 одсто од 1980-их година прошлог века.
Како старимо, и људи и пси седе, успоравају и на крају подлегну сличним болестима, од артритиса до рака. Данас, међутим, знамо да многе болести повезане са старењем настају због заједничких биолошких процеса. Неки научници верују да би могла бити развијена једна једина пилула која би циљала саму биологију старења и тиме држала многе (или све) болести подаље.
Ту на сцену ступају пси, преносе портали. Због огромне разноликости међу расама, проучавање разлика међу њима може открити много о процесу старења. Иако све расе припадају истој врсти, Canis familiaris, и деле већину гена, разлике у изгледу, понашању и трајању живота су огромне. На пример, од само 7,7 година већин паса, до минијатурних ма пример јазавичара, који могу да живе скоро двоструко дуже.
Велики пси у просеку краће живе, истраживање на скоро 10 милиона паса у САД показало је да „џиновске“ расе живе просечно 9,5 година, а „мале“ чак 13,5. Ипак, величина није једини фактор. На пример, пиринејски планински пас, иако огроман, живи око 11,5 година, док кавкаски овчар живи тек око 5,4 године. То указује да генетика игра велику улогу.
Пси нам показују како мале генетске разлике могу довести до великих разлика у дуговечности, што сугерише да можда и није толико тешко утицати на процес старења, пише BBC Science Focus.
Е сад се посатвља питање – ако неколико гена може обликовати трајање живота животиње, може ли једна пилула учинити исто?
Пси су савршени кандидати за оваква истраживања. Они оболевају од истих болести као и људи, деле са нама животно окружење, храну, воду, па чак и кревете. Њихова цревна микробиота је сличнија нашој него код мишева или свиња. Осим тога, због краћег животног века експерименти са псима могу брже да покажу резултате. Управо због тога су професори Данијел Промислоу и Мет Кеберлајн 2014. покренули Dog Aging Project. У оквиру пројекта прате 50.000 паса кроз године и већ сада добијају увид у то шта утиче на здравље и дуговечност паса.
Стигли су и први налзи: пси храњени само једном дневно имају мањи ризик од развијања болести повезаних са старењем. Иако је тешко рећи да ли мање оброка заиста продужава живот или се болеснији пси хране чешће, ово отвара пут новим истраживањима.
Рапамицин, молекул откривен у бактерији са Ускршњег острва, показао је способност да продужи живот многих организама, од квасаца до мајмуна. Он стимулише процес аутофагије, природног „пролећног чишћења“ ћелија.
У оквиру Dog Aging Project планира се велико клиничко испитивање рапамицина на псима под називом ТРИАД, које ће почети 2026. године. Укључиваће 580 паса, а очекује се да би лек могао да продужи њихов здрав живот и за више од 20 одсто.
Ако успеју, ови лекови не само да би продужили живот паса, већ би могли пружити кључне увиде и у људску дуговечност.
За сада, пројекат и даље тражи нове учеснике, надајући се да ће у будућности постати међународан.
