У ноћи између суботе и недеље, 28. и 29. октобра, у 3 сата ујутро, у Србији сказаљке на сату треба да се врате за један сат унатраг, на 2 сата ујутро, јер почиње зимско рачунање времена.
Међутим неке државе су одавно одустале од пребацивања времена: Алжир (последњи је пут променио сатове 1981), Бразил (1932), Египат (2015), Фокландска острава (2010), Филипини (1990), Хонг Конг (1979), Исланд (1968), Индија (1945), Индонезија (1963), Ирак (2007), Јужноафричка Република (1944), Кина (1991), Колумбија (1993), Пакистан (2009), Перу (1994) и Русија (2014).
Бројне студије показале су да је утицај пребацивања на летње рачунање времена на потрошњу енергије у савременим условима занемарив, добрим делом захваљујући напретку технологије и да има више доказа да пребацивање има чак негативне ефекте на здравље.
У недељи у којој се прелази на летње рачунање времена расте број срчаних удара и број саобраћајних несрећа, а дугорочно, пребацивање може да има негативне психолошке ефекте који ће се манифестовати кроз депресију, успорен метаболизам, повећање телесне тежине и главобољу. Ово пребацивање нарушава природни циркадијски ритам, односно биолошки сат који је усклађен са Сунцем.
Рачунање летњег времена у Србији је постојало у време Првог светског рата. Једна кратка вест из априла 1921. каже да се од те мере одустаје јер „то није показало никакве користи“. Питање су у марту 1922. размотрили представници неких министарстава и привредних тела и одлучили да се летње време више не уводи. Летње време је поново коришћено током Другог светског рата.
Србија је почела да користи летње рачунање времена 27. марта 1983. До 1995. године сатови су се враћали у последњој седмици септембра, и то на основу одлука које је доносила Влада, а касније је донет закон којим је летње рачунање времена усклађено с Европском унијом. Од 1996. период рачунања летњег времена је продужен до октобра. Последњих година поново се расправља о томе да ли треба укинути овакав начин рачунања времена.
